Poznati pisac osvrnuo se i na dešavanja iz prošlog veka i način na koji je taj “velikosrpski hegemonizam” kreirao sudbine naroda na ovim prostorima. Kako kaže i sam Bazdulj na kraju kolumne, očito da posle svega, tog, “velikosrpskog hegemonizma”, na kraju treba da se čuvaju jedino Srbi.

Kolumnu Muhamera Bazdulja prenosimo u celosti: 

Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika“ koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma“. Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas, videli smo, jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma“ treba da se čuvaju jedino – Srbi.

Znanje je moć i najbolji poklon, a poklonu se, je li, ne gleda u zube. Mada je tajming daleko od idealnog i mada su takve insinuacije u vreme dok se pokojnik još nije ni ohladio u najmanju ruku nepristojne, saznali smo, eto, i da je Đorđe Balašević sredinom osamdesetih godina participirao u zločinačkom projektu „velikosrpskog hegemonizma“ usmerenog prvenstveno protiv Albanaca na Kosovu i to tako što je pevao pesmu „Ne lomite mi bagrenje“, a Albanci su u vreme dok je on tu pesmu brutalno pevao bili najveće, ali nipošto i jedine, žrtve „velikosrpskog hegemonizma“.

Predsednik Sinan Hasani

Hajde da vidimo koliko je grozan i ogavan bio taj „velikosrpski hegemonizam“. Album „Bezdan“ na kojem se nalazi pesma „Ne lomite mi bagrenje“ objavljen je u junu mesecu 1986. Nekoliko nedelja pre nego je album objavljen, na čelo Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na najvažnije mesto u državi, na funkciju simboličkog naslednika samog Josipa Broza Tita, seda Sinan Hasani, etnički Albanac, pripadnik nacionalne manjine koja u tom trenutku, prema rezultatima poslednjeg popisa, predstavlja oko 7 posto stanovništva u SFRJ. Sinan Hasani nipošto nije nikakav simbolički Sejdo Bajramović, on je, današnjim rečnikom rečeno, legitimni predstavnik jugoslovenskih Albanaca, koliko je to moguće u jednopartijskoj državi.

Kad skoro četvrt veka kasnije, u SAD-u, pripadnik manjine koja obuhvata oko 14 posto tamošnjeg stanovništva bude prvi put izabran za predsednika, isti ovi koji danas trube o „velikosrpskom hegemonizmu“ iz osamdesetih godina prošlog veka upiškiće se od sreće u patetičnoj egzaltaciji divljenja zemlji u kojoj je, eto, i to moguće.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, procenat nepismenog stanovništva na Kosovu iznosio je 74 posto. Samo dvadeset i pet godina kasnije, osnovan je univerzitet na kojem je posle samo deset godina studiralo više od 26.000 redovnih studenata. Osamdesetih godina, u vreme kad su na Kosovu Albanci žrtve „velikosrpskog hegemonizma“ predvođenog Đorđem Balaševićem, tamo, proporcionalno gledajući, studira veći procenat mladih nego igde drugo u Jugoslaviji (26 studenata na hiljadu stanovnika, naspram 14 na hiljadu u Sloveniji i Hrvatskoj).

Promeniti ponižavajuća prezimena

U isto to vreme, u susednoj Albaniji, živi između 120.000 i 150.000 Južnih Slovena koji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na okupljanje u grupe veće od petoro, ne mogu komunicirati sa jugoslovenskom ambasadom, ne mogu da se zovu kako se zaista zovu pošto je izdat dekret da „državljani koji imaju neprikladna imena sa političkog, ideološkog i moralnog stanovišta i ponižavajuća prezimena, moraju ih zameniti“, a drugim dekretom se menjaju slovenski nazivi naselja u albanska.

Ali da, to je Enver Hodža, to nema veze, a Đorđe Balašević je kinjio Albance u Jugoslaviji.

Postoje i drugi statistički pokazatelji pogubnosti „velikosrpskog hegemonizma“ po Albance na Kosovu. Po popisu stanovništva iz 1948, na Kosovu je bilo 68 posto Albanaca i 27 posto Srba.

U to vreme se Balašević još nije bio rodio, pa su „velikosrpski hegemonizam“ predvodili nešto suptilniji likovi poput Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića. Rezultati njihovog rada jasno se vide 1981, kad se procenat Albanaca povećao na 77 posto, dok je procenat Srba pao na 15 posto.

Žrtve „velikosrpskog hegemonizma“ bili su i Hrvati. I to se dobro vidi iz statistike. 1948. godine, Srba je u Hrvatskoj bili 14,5 posto. Na poslednjem predratnom popisu (misli se na Drugi svetski rat) bilo ih je 16,8 posto, tako da je očito da im je ustaški genocid smanjio brojnost za 2,3 procentna poena. Očekivalo bi se da „velikosrpski hegemonizam“ barem malo pomogne u približavanje statistike prethodnom stanju. Ali, avaj, ne! 1981, Srba u Hrvatskoj po popisu je samo 11,6 posto. Procentualno gledano, više ih je koštalo tridesetak godina „velikosrpskog hegemonizma“ od četiri godine Endehazije.

800 džamija u slavu velikosrpske hegemonije

U Bosni i Hercegovini, poznato je, „velikosrpski hegemonizam“ se naročito bešćutno obračunavao sa Muslimanima odnosno Bošnjacima. Otkad se u Bosni i Hercegovini uopšte popisuje stanovništvo, uvek su Srbi odnosno pravoslavni imali relativnu većinu, sledili su Muslimani, pa naposletku, kao najmalobrojniji, Hrvati. Usred najgoreg „velikosrpskog hegemonizma“, međutim, 1971. godine, Muslimani u Bosni i Hercegovini po brojnosti pretiču Srbe.

Takođe, prema podacima poznatog zagovornika „velikosrpskog hegemonizma“ Husnije Kamberovića, u periodu od 1969. do 1980, u BiH je izgrađeno više od 800 džamija, što će reći da je građena po jedna džamija na svakih pet dana, odnosno 6 mesečno, odnosno 72 godišnje. Pa da, sve se uklapa, poznato je da „velikosrpski hegemonizam“ naročito mrzi islam.

Što se tiče Crnogoraca, njih pola miliona je od strane više od osam miliona Srba bilo toliko brutalno „hegemonisano“ da su u toj okrutnoj hegemonijadi u razmeri 16:1 zapravo i nestali. Crnogoraca, ako niste znali, više nema. I Milo Đukanović i Mijo Popović i Tamara Nikčević i oni su puki hologrami, kreirani od manipulacijama sklonog „velikosrpskog hegemonizma“ koji od sveta skriva da je uništio ceo jedan narod.

Olimpijada “velikosrpskog hegemonizma”

Naposletku, to što su pod „velikosrpskim hegemonizmom“ Slovenci prvi put dobili priliku da se fakultetski obrazuju na svom jeziku, a Makedonci da svoj jezik uopšte zvanično i imaju i na njemu štampaju knjige, samo po sebi dovoljno govori.

A najbolji dokaz koliko je „velikosrpski hegemonizam“ poguban, vidi se po tome što su svi ovi narodi, nakon što su se rešili „velikosrpskog hegemonizma“ izišli na zelenu granu. Pod „velikosrpskim hegemonizmom“ u Hrvatskoj je izmišljen i patentiran jedan od najboljih i najefikasnijih antibiotika na svetu, a danas nisu u stanju ni da uvezu stranih vakcina u dovoljnom i potrebnom im broju.

Pod „velikosrpskim hegemonizmom“ Sarajevo je zaslužilo i organizovalo Olimpijske igre, a danas je Bosna i Hercegovina najmnogoljudnija među ono malo evropskih država koje se mogu nabrojati prstima jedne ruke, a koje nemaju nijednu olimpijsku medalju. Pod „velikosrpskim hegemonizmom“ broj Albanaca na Kosovu je konstantno rastao, a sada, evo, uglavnom pada.

Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika“ koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma“.

Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas, videli smo, jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma“ treba da se čuvaju jedino Srbi!