Безбрижни дани среће и опуштања

Многи у Требињу се радују када нисам код куће већ на путу, а посебно су им весели и безбрижни дани када сам на сједници Народне скупштине Републике Српске у Бањалуци, која траје неколико дана и сигурни су да се нећу изненада однекуд појавити, наоружан телефоном. Тада могу на миру да се опусте, разговарају, попију пиће и кафу у хладу Платана.

Радују се многи политичари, тајкуни, безбједносно-интересантна лица и криминалци, ал посебно честите требињске кадије. И међу њима има најсрећнијих и најрадоснијих, који би вољели да се никада не вратим у Требиње, а то су свакако побратими, прве кадије и предсједници Основног и Окружног суда у Требињу Милан Босић и Бојан Стевић.

Ових дана поново су се вратили у башту хотела Бијели платани, на Тргу слободе и градској пијаци, гдје пију кафу, анализирају моје говоре о кривосуђу и сабирају утиске како су постале регионалне звијезде. Читав радни вијек провели су у анонимности као мољци на важним мјестима у судовима, написали стотине неправедних пресуда, казнили многе поштење људе и ослободили криминалце, и на крају пред пензију, у којој су давно требали бити, дочекали да их прославим.

Надам се да ће бар рећи хвала, и уживати у слави и популарности коју су стекли пред крај каријере, размишљајући да ли ће некада бити ревизије пресуда, њиховог и рада других корумпираних кадија који су издали професију и одговорни су за хаос и анархију која влада у друштву.

И на крају да им јавим да се вечерас, ако Бог да, враћам из Бањалуке у Требиње.

 

Небојша Вукановић