Бобанци некад и сад

Увијек сам се поносио рећи да сам Бобанац поријеклом са Бобана, висоравни између Јадранског мора и Поповог поља. Све до последњег рата, када су Бобани попаљени 1992. године а Бобанци расељени по свијету, људи из овог краја били су јако цијењени као срдачни, љубазни, простодушни и добри домаћини. У рату су такође поред храбрости и јунаштва показали велико чојство, а и хрватски официри у својим мемоарима су са поштовањем и дивљењем говорили о великој храбрости бораца Бобанске чете покојног војводе Неђа Видаковића.

После рата у расејању и Бобанци су се промијенили и искварили, а многи постали “латини”, улизице и лицемјери који највише гледају на личну корист и неки ситни ћар. Изненађујуће је удворништво и полтронство које Бобанци упорно показују према дезертерима и корумпираним политичарима на власти, иако нису урадили ништа за овај крај. Већина села и даље је без струје, обновљено је свега неколико кућа у неколико села, а макадамски пут кроз Бобане је у очајном стању и на мјестима једва проходан.

 

Локални “кнезови” окрећу се углавном како вјетар дува, а већ је постала традиција да у Шћеници за празник Мале Госпојине угосте челнике града Требиња и искажу им почасти, иако град није урадио ништа за дио општине који је био у саставу Требиња до Дејтона и формирања општине Равно. Тако су 2014. године дрвеном иконом и пригодним поклонима почастили Славка Вучуревића, а звона на цркви су звонила све док није прошао Кожа камен, као да је дошао патријарх. Од како је Славко “пао” 2016. године отишао је у заборав, нико га не позива, не сјећа се и не одаје почасти, а у првом плану су сада Лука и Мико, који су данас свечано дочекани и “закићени” сличним даровима. Лука је лани, пред изборе, обећао да ће асфалтирати пут кроз Бобане, а ове године је поновио исто обећање и најавио нову дионицу од Рапти до Шћенице, и тако измамио још већи аплауз наивних Бобанаца, који аплаудирају већ 20 и кусур година, а што је аплауз јачи то је макадамски пут у лошијем стању.

Не знам када ме је неко тако повриједио, ујео за срце и понизио као Бобанци 2014. године, када су ме оставили самог пред шатором и рекли да сам “мали” и да сачекам, јер им је било непријатно да ја сједим у истом шатору са Славком, па сам два сата шетао по Шћеници и Башићима, сједио код добрих домаћина Чичковића, јер сам био непожељан међ Бобанцима. Да сам најгори човјек, да сам тек изашао из затвора за неко тешко дјело, не би ме земљаци као пса оставили самог и рекли да нисам достојан да сједим са “великим” и “важним”. Ништа мање ме није забољело када су неки “домаћини” са Бобана недавно једном Бобанцу на састанку, који се чудио што не зову Вукана на прославу када сам ја једини посланик са Бобана у последњих 70 година, поручили да нисам пожељан и да не би било добро да дођем у Рапти на освештање цркве јер ће ту бити њихови црвени пријатељи Лука, Илија и екипа, па да се не би осјећали непријатно ако дође и Вукан, сувичан, одбачен и непожељан!

За Бобане се први пут чуло у јавности када сам постао новинар и направио получасовни документарац о агресији и пустошењу Хрватске војске 1992. године те дјеци Брканима који уче уз свијећу, након чега је у Славогостиће и дио Бобана стигла струја. Да ништа нисам урадио него што сам одиграо кључну улогу у спречавања деложације породица погинулих бораца из Бобанске чете, моји земљаци би требали да имају толико поштовања да ме бар јавно не понижавају и не одбацују. Знам да је најтеже бити пророк у свом селу, али не могу да вјерујем да сам поштован, да ме људи срдачно са одушевљенем дочекују свуда, од Швајцарске и Аустрије до Бањалуке и Београда, а да сам персона нон грата у својој постојбини!? Умјесто да су ме некада негдје јавно подржали и стали уз мене, јер би им једини  искрено помогао да имам неку моћ и положај, Бобанци су ме упорно одбацивали, искориштавали и јавно понижавали одбацујући као 13 прасе, трчећи увијек за другима који су их искориштавали и правили будалама, па се данас на Бобанима без пута и струје живи као у средњем вијеку.

Нека Бобанцима и улизицама, част изузетцима које поштујем, презир који показују према мени служи на част. Ипак се окреће, као сада Славко, заборавиће се и одбацити Лука и Илија, али надам се да је Бобанцима јасно да ме никад нигде случајно не позову и не очекују неку помоћ и подршку, ако некад постанем нешто и о нечем се будем питао, јер понижења се лако не заборављају! Тек ако поново некада дође нека нова генерација који неће бити улизице и лицемјери, која ће баштинити част, чојство и морал наших предака, Боже здравља можда ћу доћи на Бобане и у Шћеницу на Малу Госпојину, да без икаквих говора и промоције попијем пиће са земљацима, присјећајући се тешких потоњих времена и искушења.

 

Небојша Вукановић