Бојан Милићевић о мотивима борбе за праведније Требиње

На Листи за правду и ред је и студент четврта године Филозофског факултета у Источном Сарајеву Бојан Милићевић, који ускоро треба да дипломира и постане професор руског и српског језика и књижевности. Преносим у цјелости његов пост који говори зашто се одлучио борити за ново, боље, уређеније и праведније Требиње…

Вукана сви знате. Већина људи који се усуде да мисле својом главом, подржава га говорећи: “Браво, Вукане!”, “Вукане, краљу!”, и слично.
Чим се суочимо са неком неправдом, нађе се неко ко каже: “Треба звати Вукана”.
Како би подршка изашла из тих декларативних оквира, без размишљања сам пристао да будем дио групе од 20-ак људи који су стали уз Вукана на листу “За правду и ред – Небојша Вукановић”.

Зашто?

Зато што, као што већ рекох, сматрам да није довољно тапшати по рамену човјека који се бори за сваког угроженог појединца.
Зато што не продајем свој образ за приправнички стаж и метар асфалта.
Зато што не желим да се у мом граду санкционишу људи који се усуде да мисле и говоре другачије или да, не дај Боже, попију кафу са неким ко не подржава власт.
Зато што вјерујем да у мом граду омладина има право на будућност без лијепљења плаката, скупљања гласова и једноумља.
Зато што знам да с Вуканом нема партијских прљвих послова и притисака, карактеристичних за политику, него постоји један пријатељски однос.
Зато што не желим више да слушам дефетистичке приче: “Ништа ти не вриједе десетке ако се не учланиш у странку”.
Зато што одбијам да прихватим корупцију као уобичајну и готово легалну ствар.
И на крају, зато што желим да буде што мање ситуација у којима “треба звати Вукана”.

За крај бих цитирао нашег пјесника Симу Пандуровића и стихове пјесме “Векови”.
“Ја мрзим наше једнолико време,
Безбојно, сиво, и у њему душе
Скомрачне, ситне, пакосне и неме,
Што се у ропству свога страха гуше.”

Не дозволимо им да нас угуше у ропству страха!

Бојан Милићевић