Дан Републике – сјајан рад требињског гимназијалца

Да ова напаћена земља, упркос свему има свијету будућност јер на младима свијет остаје, говори и писмо које сам добио од ученика требињске Гимназије Јован Дучић, а поводом Дана Републике. Писмо овог требињског гимнацијалца је много дубље, смисленије и озбиљније, има јачу поруку од многих патехтичних говора које ћемо чути данас од многих “мудрих глава” и преносим га интегрално, у цјелости.

 

Дан Републике

 

Република Српска је један од два ентитета у Босни и Херцеговини. Настала је 9. јануара 1992. године. Овај дан, девети јануар, је Дан наше Републике. Она је творевина српскога народа, кога све мање и мање има.
Сваке године се слави њено стварање, које је великом броју људи представљало животни циљ. За њен настанак није се жалило погинути. Република Српска је требало да представља слободу и сигурну будућност за све нове генерације.
Главно питање које се непрестано намеће, гура и понавља јесте сљедеће:”Шта то ми славимо, кога ми величамо?”

Kада се пажљиво замислимо, сагледамо околности , схватимо да сви они који славе нису у праву. Понекада ми се чини да су главни разлог слављу јавне кухиње за одрасле, али и за бебе. Да ли ми славимо борце који су уложили или свој живот, или велики дио свог живота у стварање Републике Српске?

Мој ђед је борац прве категорије, у рату је провео 49 мјесеци и 7 дана, а у зони борбених дејстава 46 мјесеци и 20 дана од чега је 8 ван требињског ратишта по потреби Војске Републике Српске. Борачку пензију, коју је остварио 2000. године, на неки закону непознат начин одузела му је власт, па је умјесто ње почео примати пензију стечену након 40 година пензионог стажа. Сви учесници Отаџбинског рата су кажњени пензијом умањеном од 10% до 28%, због неуплаћених доприноса током учешћа у рату. Kао утјеху дали су му борачки додатак који је 2020. године повећан за 3 фенинга, односно, да се прецизније изразим, за један мјесец проведен у зони борбених дејстава умјесто 1.65 км почео је добијати 1.68 км.

Чини ми се, када би тај борачки доживио неку врсту још “озбиљнијег” повећања, поштар не би био у стању да га донесе сам. Да ли се ми дивимо томе што наши здравствени радници одлазе у пензију, иако им чак 3 године радног стажа нису уплаћене? Или нам је можда драго то што је умјесто овог медицинског особља, за чланове санитетског батаљона уписано немедицинско особље.

Мислим да је још један разлог за славље то што минимална плата износи 540 марака, таман за износ потрошачке корпе једне четверочлане породице која износи преко 2000 КМ. Ми изгледа славимо то што наша Република поприма обиљежја филмова познатог режисера Живка Николића. И код нас, као и код њега, има много власти подобних људи који представљају покретне камере, које из прикрајка снимају звук и покрет, али и мисли.
Нажалост слави се и то што на веома важним функцијама, у веома важним институцијама, главну улогу представљају људи који су у мом окружењу описивани, у најмању руку, као ликови из цртаних филмова.

Шта је то дочекао наш народ, да га воде људи који су се за вријеме стварања Републике Српске крили у трезорима и подрумима, тамо негдје далеко од опасности. Нажалост такви највише србују и стављају тробојку на кров куће сваке године, а неки су толико далеко отишли , да су овај симбол Репулике стављали на џогер.

Мислим да је крајње вријеме да се запитамо, гдје смо ми то данас, да ли су претходне генерације овако замишљале нашу будућност? Да ли је могуће да је на улицу из алтернативног смјештаја истјеран добровољац, борац прве категорије, заједно са женом и троје дјеце од којих је једно било беба? Да ли су се они залагали за то да дјеца бораца самохраних родитеља буду незапослена јер нису страначки обиљежена?
Сигуран сам да нико никада, ни у сну није могао саснити, да ће доћи вријеме да ђедови, баке и родитељи говоре унучадима и ђеци да иду у иностранство, да у њиховој земљи више нема мјеста за њих.

Поврх свега тога дошли смо у ситуацију да нам они који нас воде, то јесте они који су некада побјегли, сваки дан све чешће и чешће говоре да нисмо у праву, и да не треба да вјерујемо својим сопственим очима и ушима. Знате, ипак ми нисмо у праву када кажемо да нас лијече људи који за то нису “копенентни” , да су нам градоначелници машин-бравари , а директори гимназија људи који су на сумњив начин завршили и машинску техничку школу.

Нисмо у праву ни када кажемо да су нам попечитељи, односно министри, полицајци. Ипак, никада не смијемо заборавити на то да је снага у народу, и да, иако су све власти од 1995. па све до овог 9. јануара 2022. биле сличне, или у неком погледу потпуно исте, не смијемо посустати. Нашу будућност вриједну славља можемо уредити само ми сами, и то је потребно урадити што прије.

Завршићу једним препознатљивим цитатом :
“Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана до коначне побједе!”.

С љубављу и поштовањем према Републици Српској и српскоме народу,

ШДСД