Добри Роћко

Нека тешка времена и тмурни облаци су се надвили над нама, никако да прођу, сваки дан слушамо тужне вијести и информације о бројевима болесних, заражених, преминулих, те тешким трагедијама и несрећама у којима гину млади људи. У оваквим временима, ако се може тако рећи, могу се сматрати срећним они који дочекају дубоку старост, проживе живот без већих болести, патњи и искушења, иза себе оставе здраву и породицу на окупу.

Бог је онда био милостив према мом добром Анђу, или Роћку како су га од милоште звале колеге у Индустрији алата и Травунији, мада је губитак родитеља ненадокнадив, без обзира на године увијек иза њих остаје празнина. Свако о својој породици и родитељима говори све најљепше, али Анђо је, без претјеривања, био права и неискварена добричина, то ће рећи свако ко га је иоле познавао.

Од оца сам научио да треба бити скроман, стрпљив и истрајан, да набројим дане, како ми је често волио рећи, напорно и поштено радим док се не постигне неки резултат и циљ, те несебично себе даје и жртвује, само је Анђо био пуно бољи човјек од мене. Никада, али баш никада се ни са ким није споречкао, а да не кажем посвађао, никад неку тешку ријеч или шалу на туђ рачун, за разлику од мене који сам заратио са пола свијета исправљајући криве Дрине.

Био је забринут, пуно га је љутило и стално ми је говорио да се смирим, попустим, да не могу непрестано тјерати правду у овом неправедном свијету, да се мало повучем и створим породицу умјесто да се борим са вјетрењачама за идеале. Због мене је једно вријеме престао гледати информативне емисије, желећи тако малим бојкотом да покаже љутњу, натјера ме да попустим. Иако није био строг и не би повисио тон, трудио сам се да га слушам у свему, осим у том једном.

Прву заједничку дневницу зарадили смо у љето ратне 1993. године, када сам имао 14 година, у Кочелима код покојног Крста Делића. Успио сам га пратити у послу цијели дан, сређивали смо неки базен, и од тог тренутка сам се некако осјећао одрастао и велики!

Имао је специфичан смисао за хумор, а никада нећу заборавити када смо лани ишли до Пељешца, када ми је, онако у шали  рекао да не може препознати Стон, Мљет и Пељешац јер су се пуно измијенили и изградили од 1951. године када се укрцао на брод и дошао да служи три године ратну морнарицу.

Иако живот на Бобанима није био нимало лак, увијек је волио да прича о родним  Добромирима, и био је срећан када смо сложно, цијела породица, успјели да деминирамо село и пробијемо пут до породичне куће, у којој се родио 1932. као најстарије од седморо дјеце Филипа и Даринке, или бабе Пољичке како смо је звали.

Како је живио, тихо, мирно, скромно и ненаметљиво, тако је у миру тихо и напустио овај свијет, за само пар дана се угасивши као свијећа. Отишла је добра душа породице Вукановић, и свима ће нам недостајати. Увијек ћу бити поносан на свог доброг Анђа, који је сада надам се међу анђелима, чувати лијепе успомене и савјете, топле ријечи и љубав коју нам је пружио.

Хвала свима који су изјавили саучешће, послали телеграм и поруке, дошли на последњи испраћај и у овим чудним околностима ванредних мјера због корона вируса, а трудили смо се да све буде по обичајима и како Бог заповједа.

Нека је покој души и лака ова наша црна херцеговачка земља нашем добром Анђу, Бог да му душу прости, подари мир и Царство Небеско.