Додик остао без медаље

Јуче ми је први пут у животу било помало жао Милорада Додика, јер је његов пријатељ и бивши побачај Вучић на дочеку од селектора Србије Зорана Терзића добио златну медаљу и салву похвала, док је Додик остао по страни без медаље, и тужним очима погледивао хоће ли му Тијана Бошковић или Бранкица Михајловић уступити златно одличје. Изгледа да се није довољно борио, скакао и преживљавао сваки поен, као што је то по ријечима селектора Зорана Терзића радио Аца Вучић, па тако није заслужио да му се поклони златна  медаља. Да је са Кербером Синишом М. или Надом (Зло)Велетић гледао финале, скочио неколико пута из фотеље пред камерама свог РТРС-а, као што је пјевао на граничном прелазу, можда би и наш Вођа добио одличје. Овако..  у Бањалуку се вратио празних руку, али ипак срећан што га је Аца погурао на још једним изборима.

Одбојкашицама свака част на сјајним играма, резултатима и великим успјесима, и заслужиле су величанствен дочек, награде, велику пажњу и поштовање. Свака част и селектору Терзићу, јер је и он међу најзаслужнијим за освајање титуле првака свијета, али ипак његово чудно понашање, полтронство и удворништво, показатељ је у каквом друштву живимо. Сличне оде драгом Вођи, који је најбољи, најпаметнији и најзаслужнији за све, могу се видјети још само у Таџикистану, Азербејџану Сјеверној Кореји и полако у Турској. Смјена доброг селектора Муслина и долазак подобног али неспособног Крстајића, који се такође јавно диви енергији и напорима драгог Вође, показао је колико се политика нажалост умијешала у све поре друштва, па тако и у спорт.

Вучић, Додик и Мило Ђукановић, вође Балканског тријумвирата, теже неограниченој асполутистичкој власти, правећи псеудо парламентарне монархије преко намјештених и контролисаних изборних процеса, те кроз своје режимске медије стварају култ непогрешивог драгог Вође који се свакодневно жртвује за свој народ. Треба поштено рећи да Мило, као главни идеолог и учитељ, оставља утисак највећег господина у Тријумвирату, не манипулише емоцијама грађана пред камерама, не прави драме и не показује знакове девијантног и шизогеног понашања. Надати се да ће једноумље, тиранија и медијска тортура убрзо проћи, и да ћемо живјети у истински слободном и демократском друштву, и да генерације неће одрастати у колективном лудилу и трпити последице девијантног понашања шизогених структура.

Небојша Вукановић