Маћехински однос Владе Републике Српске према Херцеговини и истоку Српске јасно се види током сезоне пожара, јер се годинама не ради ништа да се предуприједе велики пожари и ватрене стихије које гутају и оно мало зеленила што је остало у кршу и голетима. Територијална ватрогасна јединица Требиње има свега 28 људи, и то је недовољно да се покрије велики простор, а иако се баца огроман новац, опрема је скромна и недостају квалитетна возила јер моћници у намјештеним пословима купују смеће и стављају новац у свој џеп, без одговорности према заједници у којој живе.
Сваког љета Требиње и југ Херцеговине опустоше пожари, причини се огромна материјална и еколошка штета. Ово мало шуме и зеленог растиња које има око града нестане у ватри и пожарима, што негативно утиче на здравље људи и микроклиму. Неприступачан кршевит терен отежава гашење и посао ватрогасцима, посебно ако се не реагује на вријеме а ватра на високим температурама брзо се прошири на велико подручје.
Велику ефикасност у гашењу пожара на кршевитом и неприступачном терену, каква је јужна и источна Херцеговина, показали су тзв. „ваздушни трактори“, мали авиони који могу да понесу неколико кубика воде и за кратко вријеме угасе пожар, у синхронизованој акцији и раду са ватрогасцима на терену. Годинама се у јавности говори о потреби набавке овакве летјелице, која би била од великог значаја за Херцеговину, али ништа до сада није конкретно урађено нити је купљен бар један „air-tractor“. У близини Требиња налазе се два велика језера и вјештачке акумулације, Билећко и Горичко језеро, што је савршен предуслов за кориштење оваквог типа летјелице, јер су језера идеална за слијетање и пуњење малих авиона за гашење пожара.
Цијена једног ваздушног трактора креће се око пола милиона до 700 000 долара, што је око милион марака, и јасно је да се не ради о превеликом трошку и улагању за Републику Српску, ако се има у виду на шта су све бачени огромни новци.
Неки половни „air-tractori“ коштају свега око 300 000 долара, колико ХЕТ и Електропривреда некада мјесечно баце на софтвере и рачунарску опрему, и просто је невјероватно да нико не жели да у намјештеним јавним набавкама и тендерима купи бар нешто корисно, па нека се по обичају уграде у тендер, већ се новац баца на глупости.
Било би логично да у силним набавкама и милионима јавног новца које разбацује Влада, јавне установе и предузећа на разне глупости, одвоје мање од милион долара за куповину бар једног „air tractora“, који би био стациониран на Билећком или Горичком језеру, и који би био од велике важности за цијелу Херцеговину. То би олакшало и пуно помогло у брзом гашењу пожара, посебно у раној фази док се ватра не разбукта и не захвати велику површину.
Куповина ваздушних трактора много је реалнија и паметнија инвестиција од изградње писте и аеродрома о којој политичари причају пред сваке изборе.
Небојша Вукановић