Избор, избори и кандидатура

Остале су још двије седмице до избора, од којих зависи даља судбина наше земље. Кључна ствар је да побједе Вукота Говедарица и Младен Иванић, јер је то предуслов да се направи заокрет, сруши накарадни пљачкашки систем и друштво очисти од корумпираних и неспособних партијских послушника.

На изборима 2012. освојио сам скоро 5.000, а 2014. године Листа за правду и ред 9.000 гласова, али упркос чињеници да сам прешао цензус нисам постигао успјех и освојио мандат.

ЦИК БиХ је 2016. године мојој Листи неправедно забранио учешће на изборима и узео новац због грешке требињских судија, и сасвим је природно да ове изборе не излазим самостално већ у коалицији са СДС-ом и Савезом за побједу. Ако 2014. године онаква нестраначка Листа са седам универзитетских професора није успјела ући у Скупштину, сада тек самостално не би имао никакве шансе, и моји гласови би у расподјели вјероватно отишли највећем противнику СНСД-у, као 2014.

Због тога је потписивање Споразума са опозицијом било једино рационално рјешење. 2014. године сам подржао кандидате СДС-а и сасвим је природно да сам са њима договорио сарадњу и да сам на Листи СДС-а у Изборној јединици 9.

Никад нисам био човјек партијe, и зато нисам ни желио градити партију након успјеха и локалних избора 2012. године већ сам окупио угледне људе и интелектуалце на нестраначкој Листи. Мени нису важне партијске књижице већ идеје, људи и програми. У херцеговачком СДС-у многи говоре да нисам “њихов” и посматрају ме као страно тијело са одређеном дозом подозрења. Многи не схватају да сам за општу ствар,  рушење ражима и накарадног система, урадио пуно више од свих који ме куде, опањкавају и критикују иза леђа.

Након 2016. многи од мојих великих критичара и лажних опозиционара, разних Ковача и Тарана, Крчума и Бојића, прешли су на другу страну и показали колико је партијска књижица неважна ако нема искрености, страсти, идеја и повјерење.

Током десет година борбе прошао сам све могуће тестове и искушења, оптужбе да сам топли зец који је од режима добио силне новце и станове у Београду, па страни плаћеник, домаћи издајник, потурица… Морао сам пасти на дно, изгубити све и бити протјеран из родног града као пас, проћи Сцилу и Харибду да би се показало да се борим искрено из најдубљих убјеђења, жеље за правдом и редом.

Да сам некада  био “нечији” неко би некада у Требињу стао у моју заштиту и успротивио се прогону и иживљавању монтираним судским споровима, медијском линчу и разним притисцима на породицу.

Херцеговцима се не морам правдати и доказивати, јер сви знају да ће тешко поново наћи неког ко ће за њих главу ставити на пањ, притећи у помоћ на сваки позив и ризиковати све како би заштитио обесправљене и сиротињу борећи се за правду.

Сви знају да ако будем изабран за посланика и добијем имунитет да у Херцеговини ништа неће бити исто, да ћу обуздати и постројити све моћнике и тајкуне, натјерати их да поштују људе, раднике и законе, Божије и овоземаљске, заштити понижене и обесправљене, и до Нове године ће се осјетити истинска слобода, већа правда и ред у друштву.

Уколико будем посланик и режим падне, Лука неће дочекати нову годину у фотељи градоначелника, и зато ће уложити све да ме спријечи да уђем у Скупштину. Херцеговцима је доста терора, насиља, страховладе, уцјена и притиска, и знају шта им је радити.

Многи неће јавно признати, али сви добро знају ко их никада није изневјерио,  ко се упркос бројним падовима и ударцима дизао из пепела и настављао борбу за правду, ред и истинску слободу. Никада нисам добио шансу, али упркос томе сам правио крупне кораке за друштво, а чак су Уставни суд и Сабор наше Цркве прихватали моје аргументе и н основу њих доносили одлуке.

Како је могуће да ми вјерују владике а не вјерују они за које се борим годинама?

На Херцеговцима је да одлуче хоће ли напокон дати једну шансу свом истинском заштитнику и направити заокрет у својим животима, или ће поново продати себе и будућност своје дјеце и породице за сићу и ново лажно обећање!

 

Небојша Вукановић