Крик очајника

Добио сам још једно писмо од Невесињца, који је тужан и бијесан због свега што се догађа, и који ме је зуамолио да пренесем у цјелости његово писмо, адресирнао локалној власти и моћницима, и да остане анониман како не би имао проблема на послу. Чињеница да ми се обратило пуно Невесињаца, а да сви траже да остану анонимни и да не откривам аутора, најбоље говори какво је стање у поробљеном Невесињу, у коме влада страх, анархија, безнаже, негативна селекција. У цјелости преносим писмо Невесињца, са надом да ће ускоро доћи вријеме када ће Херцеговци гласно, слободно и отворено говорити и писати о девијацијама и проблемима у друштву.

Kао неко ко је рођен и одрастао у Невесињу и коме је Невесиње све дало одувијек сам се њиме поносио. Поносио сам се дичном сторијом мога краја, часним и поносним претцима, истакнутим личностима које су потекле из Невесиња, његовим вјековним јунаштвом и чојством, слободарским духом… Нису се само невесињци њиме дичили, већ и цијели српски род и имали су чиме. Историјом и наслијеђем се и сада можемо дичити, али нажалост наша садашњост нам није на понос. Садашњост нам је укаљала све што су наши претци вијековима стварали…

Па да кренемо. Последња дешавања у граду којим сам се некада поносио су ме дубоко разочарала и у једну руку повриједила. „Хуја“ и незадовољство се у мени купи већ дуже времена, али ово што се дешава последњих дана је једноставно кап која је прелила чашу. Дођела којекаквих признања дезертерима и то ни мање ни више него на Митровдан, је шамар свим погинулим борцима, свим ожалошћеним мајкама и очевима, супругама и ђеци који су своје синове, мужеве и очеве изгубили у рату па све до покушаја срамног пребацивања своје бруке и срамоте на глумце који су дошли да увеличају ову манифестацију и тако прикрију своју срамоту, а тиме наносећи још већу штету имену и елу овог града.
Моја отац је провео цијели рат на првој линији, када се завршио рат остао је без посла, никада ниста није добио, а није ни тражио да будемо искрени, али опет да будемо искрени не би ни добио све и да је и тражио. Мене и моју браћу су одгојили и пружили нам и више него што су могли искључиво својим радом, радили су крвнички, животом не водећи ни најмање бриге о себи само да би нама пружили нешто и пружили су нам и више него што нам је требало. Ово није судбина само мојих родтеља него велике већине невесињаца, који су свој живот оставили у Невесињу и за Невесиње и сада неке квази патриоте добију некакве награде, пљујући у образ мојим родитељима и свом невесињском становништву које дијели исту судбину, а то је нажалост већина.

У невесињској општини већином сједе људи сумњивог морала има их толико да се ујутру вјероватно играју „Вруће столице“. на челима јавних предузећа су постављени људи без дана радног искуства у струци, а који су марионете хохштаплера на власти, сви који мисле другачије су отјерани, сви који нису дупелизци су отјерани… Невесиње је постало школски примјер непотизма и политичког запошљавања, радна мјеста у градским установама ће јос мало па постати предмет оставинских расправа и тестамената. Нажалост сами невесињци су то и дозволили, нико други него они јер су их они изабрали, а нису били свјесни да бирају своју срамоту и своју пропаст. Радних мјеста је све мање, становника је све мање, ђеце поново све мање и ако се настави овим темпом за 50ак година моћи ће се ставити катанац на улазу у Невесиње. Да невесињцима није западне Херцеговине и Мостара глад би владала, али изгледа да „дичном“ и „поноситом“ Невесињу то не смета већ супротно. Свита која тренутно води Невесиње се може описати оном народном: „Од зла оца, од горе мајке.“ Никоме чак и не смета што су на чела појединих јавних предузећа постављени појединци за дебелим криминалним досијеима…

Невесиње воде криминалци, морално упитне личности и полуписмени појединци који се до прије неколико година нису знали честито потписати без да помијешају слова ћирилице и латинице и тако се према њему и понашају. Kао и цијела Република Српска, Невесиње је постало феудална творевина, иста она против које су наши претци и подигли славни Херцеговачки устанак познатији као Невесињска Пушка.
Искрено више и не знам како је до овога дошло, немам рационалног објашњења, али знам да ме је срамота, знам да то више није оно Невесиње о коме се учи у историјским књигама и које је опјевано у пјесмама. Ово је молба, апел и вапај свим невесињцима да се отријезне, да крену да размишљају својим главама, да коначно отовре очи и узму судбину у своје руке. Ја већ одавно не живим у Невесињу, животни путеви су ме одвели на једно друго мјесто, али ме боли до кости ово што се дешава у мом граду, у граду који је за неколико година постао све што никада од свог постања није био.