Патри(Ј)оте са ордењима не смију на Косово па србују по Београду

Што већи несој, изрод, морална наказа и штеточина, то су му већа ордења на токама и прсима. По ко зна који пут ову трагичну и злу судбину српског народа потврдила су двојица лажних Вождова, зла коб и наше највеће несреће које нас затиру, ломе и уништавају на сваком кораку. Умјесто да на Видовдан оду на распето Косово и пошаљу поруку да су са својим напаћеним народом који живи у сталном страху у посљедњем европском гету изложен сталном прогону и нападима, велике “србенде” и лажне патриоте србују по Београду, скупа са трећим побратимом Андријом Мандићем који на све начине покушава вратити кума Мила Ђукановића на власт и ископати сваку наду да ће Срби у Црној Гори престати да буду грађани трећег реда, бранећи напаћено српство безвриједним ордењима.

Хиљаду је зашто, а ниједно зато, нити има одговора зашто Вучић подржава несрећу која нас је, по његовим ријечима, оставила чак и без сталака за инфузију. Нисам читао образложење па не знам због чега је Вучић почастио побратима Додика највећим орденом Србије, да ли због расељавања пола милиона Срба са ове стране Дрине, потпуне девастације, уништавања и криминализације институција и друштва, моралног посрнућа, милионских афера, понижења бораца, рекордне незапослености, дугова, кредита, сиромаштва, уништене привреде или издаје, извлачења новаца из земље и приступања НАТО-у, али било би добро да Вучић образложи јавности посљедњи у низу својих срамних одлука којима наноси огромну штету српском народу са ове стране Дрине јер упорно подржава велику несрећу која нас систематски разара и уништава.

Ти мене сердаре, ја теби војводо – максима је којом Додик и Вучић већ скоро деценију, као уигран тандем, један другом држе леђа, помажу и воде кампање, манипулишући народом и сиротињом са обје стране Дрине. Иако се не подносе, ипак се међусобно помажу, јер имају заједничке интересе. Додик би изборе изгубио још 2014. године да му није било отворене подршке Вучића, који му сваке изборе прискаче у помоћ, а са друге стране са лажним ореолом великог “патриоте” и “националисте”, коју му је изградио Марић, Ј. Вучићевић, србијански жути таблоиди и УДБА, Додик добро дође Вучићу да брани у јавности његову издају Косова, склапање штетних споразума, постављање царине, границе и прелаза са распетим Косовом, на коме је Вучић угасио све српске институције пребацујући надлежности Албанцима и Приштини, представљајући издају националном побједом.

Ма колико се трудили да манипулишу народом, о Вучићу и Додику коначан суд даће покољења, вријеме и историја, а иако буду милостиви сигуран сам да неће бити ни близу пролазне оцјене и да ће остати запамћени као издајници и несреће свог народа, слуге и марионете свјетских моћника које су играле на повоцу како им ментори нареде, издајући свој народ зарад мрвица власти и огромног богатства које су стекли на муци и пљачки сопственог народа и државе.

Иако “Вођа” најбоље описује данашња времена и слијепце које нас воде у провалију, представљајући се лажно као некакве месије и спасиоци, велики Радоје Домановић у својој “Страдији” исмијавао је на сјајан начин обичај наших властодржаца да се међусобно чашћавају ордењима, а кратак одломак сликовито описује наша потоња времена, иако је писан прије више од 100 година.

“Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене.

— Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

— Одакле си?… 3ар немаш ниједан орден?…

— Немам.

— Колико ти је година?

— Шесет.

— Па још ниједан орден?!

— Ниједан.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.

— Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“

Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.

Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.(…)”

Одломак из “Страдије” Радоја Домановића.