Петар Кочић и наши дани

Сломљен сиромаштвом, свакодневном борбом и тешким животом на ивици, исцрпљен глађу, породичним трагедијама, прогоном и болестима, Петар Кочић умро је веома млад, у 39-ој години живота у Београду. Од рођења до краја живота Кочић је био истински дисидент, борац против неправде, насиља и ропства. Борио је са моћницима и окупаторима својим најјачим оружјем, оловком, и због свог писања и рада плаћао је скупе цијене. Цијели свој живот провео је у тешком сиромаштву и биједи, често се борећи да својој породици и дјеци обезбједи комад хљеба. Иако је оставио дјела којима се и након 100 година диве покољења, нажалост нико од имућних и утицајних Срба тога доба није препознао вриједност његовог рада и пружио му помоћ и подршку у тешким тренутцижа да сачува здеавље, преживи турбулентна времена и велика искушења. Био је прогоњен од Аустроугарске, али је и у Скопљу остао без посла у Српској гимназији због члканка објављеног у локалним новинама, у коме је критиковао власт због злоупотреба.

 

У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех. Петар Кочић није дочекао слободу, и умро је у душевној болници у Београду 2 године прије него што су његови родни Стричићи и Бањалука ослобођени од вјековне окупације. Тек након смрти Срби су спознали величину његове борбе и животног дјела, пренесу кости у београдску Алеју великана, уврсте међу 100 најзначајних Срба и одају поштовање. Нажалост Срби врло често своје великане, умне и праведне главе почну да цијене тек када оду на онај свијет.  Кочић се цијелог живота борио против тираније, неправде, угњетавања, пљачке и настојао је да заштити и помогне сиромашним и угњетаваним. Питање је шта би Петар данас рекао када би могао да види како живе његови сународници, и како се нажалост није много тога промијенило иако су Срби платили скупу цијену да би у ратовима скинули јарам са врата Аустроугарске, Њемачке, Хрватске и других окупатора?

Слободе и правде његов народ данас је жељнији него икад! Турских и аустријских феудалаца више нема, али је положај раје тежи него у његово вријеме. Никада нигдје лопови и тајкуни нису кулучили свој народ, као што се то данас дешава у Републици Српској. Аге и бегови узимали су највише трећину, а данашње аге и бегови претворили су се у гледне и незасите хијене које отимају све, а обесправљеној раји и сиротињи остављају само мрвице. Ни за вријеме најтежих окупација људи нису кулучени 30 дана у мјесецу за неколико врећа брашна и минималац, а бескрупулозне “газде” и отуђени политичари на њиховој муци узимале виле, хацијенди и јахте..

А шта би Петар тек рекао да види вашаре, шаторе, обнажене даме, пијане људе, гомиле смећа и испијених боца алкохола, рику волова под шаторима и на ледини, данашње вође које сију примизивизам, окупљају народ у његову част срамотећи тако име великог Кочића? Сигуран сам да би Петар био јако тужан и разочаран кад би нас сада могао видјети, схватио да га Срби не читају и не слушају, и да нажалост ништа нису научили и схватили у протеклих сто година.

 

Небојша Вукановић