Повјерење и повријеђена сујета

Колико је јака сујета Луке Петровића говори и чињеница да је јуче подигао праву хајку против мене, али и аустријског амбасадора Мартина Памера, јер се он обратио мени а не њему, властима и полицији за помоћ. Умјесто да размисли због чега је амбасадор позвао мене, истражи шта се догодило и тражи да се казне они који се бахато понашају, повријеђена сујета натјерала је Луку да критикује амбасадора и учи га како треба да се понаша!? Амбасадор је свјестан да су наша полиција и отуђене власти нажалост у служби Мафије, и да не штите закон, народ, државу и госте, већ искључиво криминалце који су опљачкали државу. Са друге стране већ 10 година моје име је синоним за борбу против неправде, сви који се осјећају угроженим од мене траже помоћ и заштиту, и никад ником нисам рекао НЕЋУ и НЕ МОГУ, па није чудно што ми се у невољи обратио и аустријски амбасадор, са којим се дуги низ година познајем. Нервозни Лаки никако да схвати да се истински углед, повјерење и ауторитет стиче годинама тешког и часног рада а не застрашивањем, уцјенама, пљачком и куповином.

Умјесто да се осуди сваки облик насиља и недоличног понашања, РТРС и Лукини дворски портали стали су у заштиту пензионера који је напао Памера јер му није показао дипломатски пасош? Јел нервозни пензионер неки полицајац, цариник или инспектор па да има право да пресреће, легитимише људе на улици и тражи да му покажу лична документа? Да ли сваки странац који дође у Требиње треба да истакне неку акредитацију или пасош на видном мјесту, и тражи од мјештана дозволу и сагласност да фотографишу старог “ћиру” или неки други објекат? Обишао сам много држава, и никада ми нико није пришао и хистеричним тоном забрањивао да фотографишем Колосеум, Ајфелов торањ, Ермитраж, Акропољ или неку другу грађевину која има историјску вриједност.  Како би се осјећао и како би реаговао било који грађанин, а не неко са дипломатским имунитетом, да га без икаквог разлога и повода пред дјецом неко нападне на улици, почне да виче, вријеђа и пријети да ће сломити телефон ако настави са фотографисањем? Ако је неком Билећа крај свијета и најдаља дестинација, то га никако не амнестира да глуми Илију Чворовића и пресреће странце на улици мислећи да ће неком фотографијом угрозити њега и државу!                                

Чудне су поруке наших лажних вођа, који су бројним девијацијама све окренули наглавачке и направили од нас земљу парадокса. Да ли је недолично и неприхватљиво да неки цивил пресреће странце на улици и напада их, или је то прихватљиво и срдачно понашање које треба поздравити и подстакнути, како то покушавају да представе режимске слуге са РТРС-а? Нервозни покрети, поглед и млатарање рукама старца, који је био изнервиран што му амбасадор није показао дипломатски пасош и што је у Требиње дошао возилом без дипломатских таблица, најбоље свједоче колико је био срдачан и пријатан његов непотребни препад.                                                                                            

Уколико желимо да нам дође што већи број туриста, онда се сличне глупости не смију понављати, јер амбасадори имају велику моћ да својом ријечју и лошим искуствима затворе нам многа врата. Умјесто да градоначелник изрази жаљење због непотребног инцидента и старцу лијепо каже да његово понашање није пристојно, Лука је дао себи за право да држи слово амбасадору и говори му шта је недипломатско понашање, јер  има више повјерење у мене него у Лакија Лучијана. Било је сасвим природно да реагујем на позив амбасадора, напишем текст када већ нисам био у Требињу и подстакнем полицију да открије шта се догодило. Ни слутио нисам да ће режим од свега направити нову хајку против мене, и да ће од нервозног и бахатог пензионера правити жртву, умјесто да скромном казном дају примјер свима да морамо бити пристојни, и да појединци не могу глумити шерифе, ограничавати слободу гостима и туристима.

О лажима и подлостима недостојних послушника сваке власти, необразованих и лажљивих улизица са РТРС-а сувишно је трошити мастило. Иако сам написао да је Памер вербално нападнут, и да је сјео у своје возило како би избјегао физички сукоб, у Дневнику РТРС емитован је један у низу срамних прилога препун неистина како сам тобоже измислио физички напад. Прилог би се једног дана требао приказивати студентима новинарства као примјер непрофесионализма и злоупотребе медија, и како се ниско може пасти ако се слијепо подвлачите моћницима. Да ме је дотична “новинарка” позвала да чује и моју страну, што је била обавезна ако већ ради прилог о мени, сигурно је да не би изрекла онолико лажи и глупости. Ставити образ под задњицу често није лијепо али је корисно. Стално истичем да је то максима појединаца који никако не могу да схвате да све буде и прође, и да треба наставити живјети и радити када Лука и остале пролазне неважне битанге, које је поплава у тешким временима избацила на површину, заврше на сметљишту историје, гдје им је одавно мјесто.

Небојша Вукановић