Ратови и предсједнички избори

Већ четири деценије Персијски залив је поприште великих ратова, од Иранско-ирачког рата 1980 -1988. године, честих вјерских шитско-сунитских сукоба, агресије Ирака на Кувајт и америчке интервенција против Садама Хусеина 1990 – 1991, потом Други заливски рат и свргавање Садама 2003, афричке револуција, свргавање пуковника Гадафија до новог рата у Јемену, тако да тензије између Ирана и Америке након убиства генерала Сулејмамија, напад на војне базе и трагичан пад украјинског цивилног авиона нису никакво изненађење. Нафта и природни гас јесу велико природно богатство региона које је допринјело убрзаном развоју и побољшању животног стандарда становништва, али је и проклетство јер је привукло велике силе и интересе свјетских моћника.

Нимало случајно да се тензије, војне интервенција и ратови дешавају у годинама предсједничких избора у Сједињеним Америчким Државама, а од времена Монике Левински, агресије и бомбардовање Републике Српске 1995, после четири године Србије и СР Југославије, постоји несретни обичај да се изазивају ратови и сукоби како би се добио неки лажни патриотски поен, скренула пажња америчке јавности са неке афере или ујутрашњег проблема.. Тако и убиство иранског генерала Сулејманија и нова велика напетост у Персијском заливу није нимало случајно десила у изборној години у САД-у , као и одлазак турских војника у Либију, и сигурно је да ће за последицу имати повећање цијене нафте на свјетском тржишту, нова колебања и нестабилност у економији.

Релативно недавно сам летио изнад Ирана, а високе планине и терен умногоме подсјећају на Афганистан и сигурно је да ником, па ни Американцима, није баш лако да ратују против велике земље која има преко 70 милиона становника. Због тога САД избјегавају отворен напад и агресију, јер је сигурно упркос војној надмоћи веома тешко покорити и контролисати велику древну државу.

  Тихи рат, дипломатски сукоб и тензије између САД-а и Ирана трају већ пету деценију, а све је почело још 50-их година када је Мухамед Мосадег смијенио шаха Резу Пахлавија, који је био марионета Америке и запада, истовремено милијардер и најбогатија особа у региону. Британци су 30-их година прошлог вијека добили концесију да истражује и врше експлоатацију нафте, а профит је требао да се дијели на пола са Владом Ирана, али због лажних извјештаја и двоструког књиговодства Иран је добијао од нафте мало новаца а кајмак су узимале земље запада.

Мосадег је 1953. конфисковао и прогласио државним власништвом све рафинерије и постројења у главној луци Абадану, али су Британија и САД увеле санкције, уз помоћ Међународног суда правде у Хагу, који је прогласио да је нафта британска по Уговору са шахом из 30-их, а премијер Мосадег је убрзано свргнут у закулисаним играма. Американци и ЦИА 1953. су запалили амбасаду САД-а како би придобили јавно мјење, а Мосадега и Иранце представили као терористе.

Да се не би поновила 1953 година, током Исламске револуција 1979. године, трајног прогона Резе Пахлавија, национализације нафтне индустрије и повратка Ајатолаха Хомеинија из Париза, организована је талачка криза када је више од сто Американаца заробљено у амбасади САД-а и држани су као таоци скоро двије године, до јануара 1981. када је Роналд Реган деблокирао више милијарди долара које су Ирану биле блокиране у америчким банкама. Од 1979. до данас односи између САД-а и Ирана нису нормализовани, а последње тензије након убиства генерала Сулејманија само су наставак сукоба, борбе за доминацију са једне и контролу сопствених ресурса и самосталност са друге стране.

Када би избори у Америци и још неким моћним земљама запада били рјеђи, или се предсједници бирали у парламенту, можда би било више мира а мање тензија и напетости у свијету..

 

Небојша Вукановић