Синдикалне организације и борба за радничка права некад и сад

Синдикалне организације и Раднички савјети имали су важну улогу и утицај на стање у предузећима, привреди и друштву у бившој Југославији, иако је контрола УДБЕ била јака, за разлику од Ранке Мишић, Марића и данашњих лажних синдикалаца, који су продужена рука власти, не боре се истински за раднике и њихова права већ за личне интересе и привилегије. То потврђује и подсјећање на дешавања у Руднику боксита Милићи средином 80-их година прошлог вијека и оснивање првог Независног синдиката под вођством тадашњег главног инжењера на руднику Благоја Радовановића.

Historia est magister vita – историја је учитељица живота, али нажалост ми упорно правимо исте грешке не извлачећи из историје и прошлости важне поуке. То потвђује садашње стање и поређење са догађајима из друге половине 80-их година у компанији Боксит, аферу “Фаун” и оснивање првог независног синдиката у бившој Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини. Данашњи газда Милића и већински власник компаније Боксит Рајко Дукић био је првооптужени у афери “Фаун” (добила име по “Фаун” дамперима)  која је избила 1986. године и  била ударна вијест која је потресла цијелу БиХ јавност. Дукић је пред Специјалним судом у Тузли био оптужен за корупцију и привредни криминал, набавку половне умјесто нове опреме, дампера и машина за Рудник боксита Милићи, којим је и тада руководио.

Након што је неко из Рудника дојавио УДБИ информације да је Рајко Дукић узео провизију од фирме МАГ и директора Драгана Ранковца, преко које је набављена опрема за Рудник, био је осумњичен и првооптужени за корупцију и привредни криминал, а цијели тим адвоката, љекара и стручњака формиран је да брани Дукића и посао са Ранковцем.

Судски процес у Тузли привукао је велику пажњу медија и јавности, уз аферу “Агрокомерц” и Фикрета Абдића, а Дукић је пред рат успио некако да се извуче и ослободи оптужби. Да би избјегао први удар јавности, Дукић се на почетку афере склонио из Милића и Власенице, преко Шековића пребацио до Земуна, и уз помоћ др Давидовића и др Бојовића био смјештен у болници у Земуну како не би завршио у притвору.

Након афере “Фаун”, у Руднику боксита група водећих инжењера и стручњака формирала је Независни синдикат радника како би се заштитила права рудара и запослених, Рудник боксита спасили од пљачке и пропадања, ангажовања трећих лица и склапање штетних уговора. Водећу улогу у оснивање првог Независног синдиката Рудника боксита Милићи имао је тада главни инжињер Рудника Благоје Радовановић, који је руководио Службом машинског одржавања, те Младен Мимић, први човјек Службе заштите на раду, и Слободан Сарић, тада на функцији замјеника генералног директора Рудника.

Циљ Независног синдиката је био да се спријечи урушавање и приватизација Рудника, корупција, превелико мијешање политике, извлачење новаца из фирме ангажовањем трећих лица, те негативна селекција и постављање послушника умјесто стручних људи на кључна и руководећа мјеста. Благоја Радовановић је био водећи инжењер у Руднику боксита, који је имао велики углед међу рударима и радницима, први је са својим тимом успио да изврши капитални ремонт тешких багера и рударске опреме, у ЈНА је прошао обуку и био инструктор-инжењер одржавања турбомлазних авиона за ловачке авионе “Миг 21”, па је својим таквим угледом и ауторитетом успио већину радника да окупи и укључи у Независни синдикат, који је све до Отаџбинског рата имао важну улогу у очувању Рудника боксита и спречавању самовоље појединаца.

Захваљујући Благоју Радовановићу Дом здравља у Милићима је пред рат добио савремену сименсову медицинску опрему, те је спријечио упорним противљењем да повезани приватници добију веће послове у Руднику а да нова механизација Боксита буде угашена.

Са почетом рата све се мијења. Дукић после рата уз помоћ политике постаје већински власник Рудника боксита, постепено и Господар живота и смрти у Милићима. Младен Мимић је брутално претучен, срећом је преживио напад а нападачи никад нису откривени.

Благоја Радовановић нажалост више није међу живима а Независни синдикат Рудника боксита Милићи одавно не постоји, нити било ко у Милићима више смије да се супростави једноумљу и самовољи једног човјека. Остаје само сјећање на групу храбрих, одговорних, образованих и поштених људи која се организовала како би штитила колективне интересе радника и друштва, и требала би бити пример данашњим синдикатима како се треба борити за права радника.

 

Небојша Вукановић