Сјенке из другог плана

Лука Петровић и одлазећи владика Григорије јуче су били у првом плану, али ликови из другог плана и позадине су ипак некако били интригрантнији и занимљивији. У првом плану иза Григорија и Луке био је уважени народни посланик Пологош, а иза њега побратими из владајуће коалиције – Ковач, Шаренац, Бутулија и Тарана, бивше Славкове узданице. Народна пословица каже “Добро Боже што их створи, али гдје их овако састави“! Не знам да ли их је неко правилно распоредио, или су скупа сјели сасвим случајно, али свакако да чине складан мозаик. Права је штета што нису били сви на окупу, и што је изостао шести портпарол Електропривреде.

Нешто иза, такође у другом плану али са њихове омиљене лијеве стране, били су преображени градски комунисти, који су за славу града скинули Тита и пошли у Цркву, ал већ јутро након Преображења Тито  и петокрака су поново били на свом мјесту. Одлазећи владика Григорије никако да призна пораз и помири се са Одлуком патријарха и Сабора, па је поново са сузама у очима говорио како је он тобоже добровољац, који оставља власт и част, и да не одлази јер су владике прихватиле мој апел да га напокон премјесте јер се није могла више трпити “његова власт и част”. За њега је посебно поражавајућа чињеница да га неће рукоположити патријарх, као све остале владике па и нашег новог владику Димитрија, већ владика шабачки Лаврентије, што је јасна порука која много говори о његовом положају и угледу у нашој Цркви.

Ријечи одлазећег предсједника Додика да је “владика Григорије био коегзистенцијални и конструктивни елемент у политичком смислу саме Херцеговине, личност која је обиљежила вријеме и не само руковођење и управљање црквом, већ управљање читавим животом, привредним и другим”  само јасно потврђују оно што сам годинама упорно тврдио, да је Григорије давно изашао изван својих оквира, отворено се бавио политиком и подржавао накарадни режим добијајући велике синекуре. Додик је сада тужан јер је изгубио стратешку узданицу и главног промотора у Херцеговини, и то пред кампању која за њега значи бити или не бити. Иако то скоро нико неће да јавно призна, само у овој години сам учинио многе велике ствари за Херцеговину, од обарања рекета и поништења продаје требињске Поште, до премјештаја Григорија на Сабору, што је моја највећа побједа јер су се тако створили предуслови за духовни и морални препород Херцеговине. Григорију, кога не сматрам непријатељем иако он мене упорно тако назива, па и синоћ што није долично једном владики наше Цркве, још једном желим све најбоље у Њемачкој, а вријеме ће показати шта је иза себе оставио, и да ли је минус у каси 12 милиона, како то јавно тврде неки званичници из Србије. Народ би рекао “путуј игумане, не жали манастира”!

Небојша Вукановић