Сужњи са пером

Новинарски хљеб је са седам кора. Опасан, стресан и одговоран посао за оне који желе поштено, професионално и савјесно да га раде, истинито и објективно информишу јавност, указују на девијације и проблеме у друштву. Слободно писање у неслободном друштву тражи велика одрицања, сталне притиске, пријетње, и зато треба одати велико признање свима онима који својим радом бране част професије. Покушај убиства и бруталан напад на Владимира Ковачевића, новинара БН телевизије и уредника портала Герила, као и паљење куће у Гроцкој, новинару портала Жиг инфо Милану Јовановићу,  само су неки од примјера колико је ово занимање данас опасно, ризично и стресно.  Имам осећај да је било лакше и слободније радити у рату него данас у миру, али у поробљеном друштву које су корумпирани политичари претворили у гето.

Тоталитарни аутократски системи, какви су нажалост тренутно у Републици Српској и Србији, настоје угушити све оно што није под њиховом контролом, завести једноумље у коме ће непогрешиви Вођа и Господар о свему дати коначну ријеч и мишљење. Тешко је остати слободан, истинољубив, друштвено-одговоран и праведан у овом свеопштем лудилу када су готово сви, који нису дио хоботнице и система, изложени прогону, притисцима, уцјенама, економском изнуђивању, монтираним кафкијанским процесима и лажним оптужбама за наводне клевете, притисцима на породицу, пријатеље.. Одољети свим искушењима могу само храбри који су спремни на велику жртву.

Наспрам слободних су сужњи са пером, полтрони и улизице који су издали професију, претворили се у портпароле политичара, партија и власти, постављају наручена питања, уљепшавају суморну стварност, праве имагинарни паралелни свијет, хвале и величају лопове на власти чекајући синекуру и мрвице. Највећу издају починили су тзв “новинари” и “уредници јавних сервиса”, који су продали професију и вјеру за вечеру, претворили јавне сервисе, које финансира народ, у партијска гласила за промоцију политичара на власти и бруталних напада на неистомишљенике. Нема велике разлике у полтронству и срамној издаји, од Драгана  Бујошевића до кербера Синише Михаиловића, кога је Додик наградио функцијом  конзула у Истанбулу, од Наде Арлов до Наде Велетић, партијских уредника који су на сталној вези са Политбироом Партије.

Поплава лажних вијести и таблоида, жута штампа, ријалити емисије, људске наказе без морала, образовања, карактера и части које политичари и тајкуни поставили за некакве уреднике, разни Ј Вучичевићи, Митровићи, Миловановићи или лажни дворски аналитичари попут Крстића, Лажанског, Ћеранића и Галијашевића, урушавају и слабе углед професије, што и јесте крајњи циљ оних на врху система који настоје да сваку струку, па и новинарство, понизе, потчине и обесмисле. На највећем удару политике и власти су традиционални и најутицајнији медији, телевизија, новине и радио, а највише слободе и алтернативних медија је на интернету, који је тешко контролисати али је и тешко опстати без новца. Моћници, политичари и крупни капитал, контролишу све токове новца, настоје да купе или економски исцрпе све утицајне медије, а економска зависност медија и мале плате новинарима један су од кључних проблема.

Мора се побољшати положај новинара и медија, као једног од најважнијих стубова друштва, кључни корективни фактор који ће указивати на девијације и помоћи да се оне исправе. Без слободних медија нема слободног друштва, и искрено се надам да ће се новинари изборити за положај и мјесто какав заслужују, док ће сужњи са пером и издајници професије, са својим менторима политичарима, завршити тамо гдје им је и мјесто, на сметљишту историје, служити као опомена како ствари могу отићи предалеко када се уруше љествице због слабости појединаца.

 

Небојша Вукановић