Вријеме је за бунт и отпор кабадахијама само да се смири пандемија

Гледајући дешавања у Бањалуци и широм Републике Српске ових дана, невјероватну бахатост, осионост, дрскост, похлепу, насиље и безобразлук режима, који је прешао све границе и прелио чашу жучи и незадовољства, сјетио сам се стихова из народне пјесме Почетак буна против дахија:

Гром загрми на Светог Саву

У сред зиме кад му вријеме није

Сину муња на часне вериге

Потресе се земља од истока

Да се Србљи на оружје дижу

Ал се Србљи устат не смједоше

Прошао је Савин дан и зима, али да није ове пошасти и пандемије која нас је снашла, мислим да бисмо имали ријеке народа на улицама и да је куцнуо час за бунт и протесте, јер се насиље и бахатост савремених црвених кабадахија више не могу трпјети. Наравно да не позивам на оружје, насиље и прави устанак, да неки душебрижник не протумачи погрешно стихове народне пјесме, али да није пандемије сигурно би сада масе понижених и потлачених људи биле на улицама на мирним грађанским протестима, од Бањалуке до Требиња, јер су црвене кабадахије прешле све границе. Народ би рекао посвирати и за пас затакнути!

Умјесто да нешто ураде да заштите здравље људи, јер смо, нажалост, потоњи и најгори у Европи, имамо процентуално највише преминулих и најмање вакцинисаних по глави становника, да се нахрани и збрине сиротиња која остаје без посла и хљеба, властодршци само смишљају нове пакости и преваре, како да опструишу Драшка и локалне начелнике који нису дио владајуће секте, те да нас задуже и извуку новац у намјештеним пословима и тендерима. Не само да немају ни трунке савјести и одговорности, већ су, нажалост, многи изгубили здрав разум и контакт са реалношћу.

Пуна подршка градоначелнику Бањалуке Драшку Станивуковићу, кога покушавају опструисати и подметати ноге да га покажу неспособним, жртвујући интересе 200 000 Бањалучана, као и свим осталим начелницима и градоначелницима широм Српске који покушавају направити искорак упркос бројним опструкцијама. Увијек сам спреман као запета пушка за сваку врсту акције и помоћи, јер се у ова тешка времена мора бити спремно стићи, утећи и на страшном мјесту постојати.

 

Избјегавам окупљања и дружења са народом док се ситуација са короном мало не смири, али је догорело до ноката и ово се стварно не може више трпјети. Проћи ће ако Бог да и пандемија и све ће доћи на своје мјесто, иако је сваки минут драгоцјен, а дан под унутрашњом окупацијом дуг као година.

Нека буде борба непрестана до коначне побједе!

 

Небојша Вукановић