Зашто скупштинска већина не брани и Григорија?

Прије неколико дана објављено је необично Саопштење за медије, јер је потписано као “скупштинска већина” града Требиња, коју поред СНСД-а чине по два одборника социјалиста и разјединитеља Ненада Стевандића, те по један НДП-а, ДНС-а и националних мањина. Након што сам снимио видео у Новом Саду, а потом су и бројна удружења новинара иступила у јавности, и власт је тобоже оштро осудила увреде и напад Војислава Шешеља на новинарку РТРС-а Наташу Миљановић Зубац, али занимљиво да ниједном нису споменули и стали у одбрану свог пријатеља Григорија Дурића, бившег херцеговачког а сада свењемачког и дизелдорфског владике.

Скупштинска већина у прошлом сазиву је августа 2017. године одржала чак и заједничко партијско савјетовање на Зубачким Ублима, гдје су Григорије и Лука Петровић одржали пригодан говор одборницима и директорима владајуће коалиције шта треба да раде. А тек кад се сјетим како су Лука и и остали бранили владику од мене, тврдили да нападам Цркву јер критикујем девијације и владикино отворено бављење политиком и бизнисом, називали ме отпадником, јеретиком и издајником…

Чим је владика “зглајзао” и отишао по казни у Њемачку, сви су се од њега разбјежали. Тужно је видјети како сада Григорије сам, или са неколико свештеника и Дејаном Бодирогом, сједи у Хотелу Платани у Требињу, а стари пријатељи и другари га заобилазе у широком луку да га не сретну, осим негдје тајно, да их неко не види и скупа фотографише. Боје се да фотографије не дођу до Вучића, па да онда глава и функција не заврше на гиљотини.

Нема пара, нема ни другара, док је било пара, било и другара. Шешељ данима напада Григорија, јутрос поново на Хепи телевизији, али нико од његових старих пријатеља из Требиња није стао јавно у његову одбрану. Зашто сада “скупштинска већина” ћути, зашто су се одрекли старог пријатеља? Зашто нико не смије да каже коју ријеч у његову заштиту, зашто га заобилазе у широком луку кад дође у Требиње или се састају тајно у винским подрумима и апартманима?

Не ћуте само политичари већ и лажни новинари, улизице које су писале хвалоспјеве и само вребале прилику како да нешто напишу и додатно му се додворе, правећи од владике звијезду, најбољег, најљепшег, најпаметнијег и непогрешивог, као да је римски папа. И они слиједе своје менторе из политике, и не смију написати ни ријечи, бојећи се да не угрозе неку малу синекуру.

Можда је Григорије добра прилика да политичари и улизице схвате како је моћ и власт пролазна, како ће они завршити ускоро кад оду са власти, да ли ће смјети да изађу из куће и како ће страхом шетати предграђем бојећи се да им не приђе неко кога су изварали и понижавали док их је опила власт, моћ и функција.

Како сијеш, тако ћеш и пожњети!

 

Небојша Вукановић