Желимо ли синдром Мила Ђукановића у Српској?

Иако изгледају компликовани, предстојећи изборе ће дати одговоре на многа проста питања, а једно од њих је желимо ли да у Републици Српској завлада синдром Мила Ђукановића и несмјењивости власти демократским путем? Познато је да Мило пуних 30 година као деспот неприкосновено влада Црном Гором, повремено мијењајући предсједничке и премијерске функције, али је центар моћи и одлучивања увијек у његовим рукама. Уз помоћ Служби Мило је разрадио систем контроле гласача и изборних процеса, куповине и подјеле опозиционих партија, а његов систем владања и контроле избора Милорад Додик вјерно копира више од деценије. Груба злоупотреба свих јавних предузећа и установа, које се претварају у банкомат  и сервис владајуће странке, куповина гласова и гласачких одбора, бугарски возови, куповине посланика су неки од модела аутократског недемократског владања које су протеклих година вјерно инсталиране и у Републици Српској!                                                        

Пуно је сличности између “нашег” и црногорског Мила, и нема сумње да би евентуална побједа режима у октобру претворила Републику Српску у деспотију, у којој би један човјек, попут средњовјековних владара, доносио све важне одлуке и имао концентрисану сву моћ у својим рукама. Попут Ђукановића, и Додик настоји да премјештањем са функције премијера, предсједника до члана Предсједништва БиХ са собом носи моћ и ауторитарно влада цјелокупним друштвом. Постављањем неспособних али послушних марионета на важне функције, те смјенама оних који не спроводе његове болесне хирове, попут главног ревизора Шњеготе, деспот Додик је у протеклих 12 година успио да подреди и зароби готово све институције Републике Српске.  

Уколико би, не дај Боже, режим опстао на власти након октобра, нема сумње да би Мафија преузела потпуну контролу над цијелом државом и свим институцијама, угушила све џепове отпора и слободне медије, и од таквог разарања самих темеља на којима почива, Република Српска се никада не би опоравила. Ако би Додик опстао на власти наредне 4 године, никада више нико га не би могао смијенити изборима и демокартским путем, и свима је јасно да би утонули у потпуни мрак и безнађе!                                                                  

Када нека девијантна и неморална особа у турбулентним временима дође на неко важно мјесто и преузме власт, онда она максимално подстиче све облике девијантног и неморалног понашања у друштву како не би штрчала, и како би њено изопачено понашање постало друштвено прихватљиво. Због тога је данас у Републици Српској постало сасвим природно да будете лопов, лажов, издајник, камелеон, и да се бескрупулозно служите подвалама и преварама како би остварили неки лични интерес. Режим и његови медији сатанизују и снажно нападају све што је природно и нормално, а са друге стране глорификују издајнике, лопове, проститутке. Тако све абнормално постаје природно и прихватљиво, а збуњеним грађанима се лако манипулише! Циљ је  негативном селекцијом разорити друштво, духовно и материјално осиромашити људе, довестио их на ивицу како би се онда они лакше уцијенили и куповали!                                                                                    

Опозиција није савршена, јер је у овако разбијеном друштву тешко је наћи и неки манастир у коме је све складно и функционише на моралним принципима. Највише проблема праве управо прикривени спавачи и убачени елементи који непрекидно роваре, праве огромну штету, и на концу прелазе на другу страну  на миг Службе и стварног “Шефа”, оптужујући за издају своје дојучерашње сараднике како би им направили што већу штету. Сигурно је да спавача има још доста, и да ће многи изаћи из брлога наредних мјесеци, али је за грађане кључно да се на челу опозиције налазе људи без хипоотека који имају истинску жељу да суштински мијењају ствари у друштву. Ако су осим јефтиних подметачина и спинова највеће замјерке Вукоти, Босићу, Иванићу, Бореновићу или Миличевићу криво закопчана кошуља, уске наочаре, осмјех или боја одијела, а са друге стране за сваког челника режима су по један Бирач, Боска, Гранд Трејд или друга документована афера вриједна десетине милиона евра, онда је свака ријеч сувишна.                                                                          

Пред грађанима Српске је да наредних мјесеци добро размисле о свему, и себи одговоре на неколико простих питања. Прво би требало да се присјете свих вавилонских кула, потемкинових села, великих превара и обећања и запитају се:

– Желимо ли да Републику Српску захвати синдром Мила Ђукановића и несмјењивости власти?

– Желимо ли да изгубимо право на демократско одлучивање и бирање власти?

– Желимо ли повратак у вријеме једноумља и мрачни средњи вијек ауторитарне владавине једног човјека?

– Желимо ли живјети у сталном страху, неизвјесности, тензијама и под притиском?

– Желимо ли и даље да останемо убједљиво најсиромашнији, најнеразвијенији дио Европе из кога се становништво масовно исељава?

– Желимо ли и даље да свјетлосним годинама будемо удаљени од нормалног и развијеног свијета иако смо географски од њега удаљени свега пар сати вожње аутомобилом?

Права на грешку немамо, јер након октобра 2018. нема поправних испита. На нама је да добро размислимо и одлучимо да ли смо за повратак у средњи вијек, или заокрет како би направили прикључак са нормалним и развијеним свијетом.

 

Небојша Вукановић