Жељкино ћутање и захвалница за Пељешки мост

По ко зна који пут у Хрватској је испољена невјероватна патошка мржња и изведен нови бруталан напад на малобројне преостале Србе, а циљ је свакако застрашити повратнике и натјерати их да поново бјеже са својих огњишта. Главни савремени идеолог, покровитељ напада и повећаних тензија свакако је Колинда Грабар Китаровић, која је у безброј наврата дала непримјерене изјаве, штитила, оправдавала и мимимизирала усташе и ужасне злочине, јавно износила оптужбе, пребецивала кривицу, исказивала мржњу према Србима тврдећи чак да они сами провоцирају нападе и да су криви што из Хрвати туку!?

Мало прикривенији и лукавији, али на истом задатку и са ништа мање мржње и презира према Србима је и премијер Пленковић, који је и сада умјесто жестоке јавне осуде, хапшења бандита и посјете нападнутим повратницима, минимизирао насиље и тако посредно подржава и подстиче нове нараштаје ултранационалиста. Нападачи из Книма ни послије неколико дана нису ухапшени, а порука Крајишницима повратницима је јасна.

Напад у Книну и талас антисрпске хистерије је велика захвалница Милораду Додику и властима Републике Српске, који су недавно здушно бранили хрватске интересе спречавајући да Предсједништво БиХ покрене спор пред међународним судовима због Пељешког моста. Додик, Жељка и СНСД су најгрлатији заштитници хрватских интереса у БиХ и борци за трећи Човићев ентитет, а њихова браћа и савезници Хрвати искористе сваку прилику да се захвале на свој стари и препознатљив начин.

Права Срба у Хрватској и Човићевим ХДЗ кантонима су таква да се фудбалске утакмице морају тихо гледати у мраку и конспирацији, а довољно им је свега неколико година да Срби потпуно нестану или се покатоличе и асимилирају. Српска историја и народне пјесме препуне су прича о турском зулуму и страдању, али је послије скоро 500 година отоманске окупације српски народ је изашао виталан и на готово цијелом простору на коме је живио и прије доласка Османлија, док је “браћи” Хрватима довољно свега неколико година да затру све српско и не оставе ни трага да су на неком простору некада живјели Срби, што су најбоље показали Павелић, Туђман и њихови идеолошки насљедници.

На крају а не могу да примијетим упадљиво и гласно ћутање предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић, која се није огласила ни сада, али ни на раније нападе, повампирење усташтва и насиље над Србима.

Жељка очито не жели да удари по својима, јер је и сама јавно признала да је пола њене породице и ујчевина Хрвати, и то веома радикални, али ипак би понекад требала дати неку про-форме изјаву и театрално, у свом стилу, критиковати однос Хрвата према Србима, ако ништа друго онда бар због функције на којој се нажалост налази. Свима је јасно да би осуда била неискрена и лицемјерна, јер нас је историја научила колико су наша “браћа” и “сусједи”  били искрени и добронамјерни према Србима у прошлости, али нека на тај начин бар још мало заведе и држи у заблуди “србенде” и велике националисте који су гласали за Жељку и Милета мислећи да раде праву ствар за напаћену нацију.

О српским лудостима и наивностима, упорном понављају грешака и свјесном срљању у пропаст, могле би се написати цијеле студије, али тешко да би оне и тимови научника открили шта се дешава, који је хромозом националног корпуса тешко оштећен, па се јављају страшне деформације и девијације које остављају погубне и велике последице.

 

Небојша Вукановић