Златне руке Петровића Луке

Мало је тако успјешних у деструкцији, попут Луке Перовића, који за кратко вријеме могу да униште и уназаде све оно што је стварано годинама или генерацијама. Све што такне све је бол, и гдје год дође и почне нечим да руководи ту више трава не ниче.Због тога се за Луку Петровића може рећи да има златне руке, што је дио и његове породичне традиције.

Послије мање од двије године на челу града Требиња, абдицирао је и повукао се као кукавица у Електропривреду, остављајући за собом пустош, хаос и анархију. Док је био на челу Фудбалског клуба Леотар успио је потпуно да уништи некадашњег шампиона, који се такмичио у квалификацијама за Лигу шампиона, и из Премијер лиге пребаци га у последњу Четврту бетон лигу Републике Српске, истовремено ставивши незаконито градски Стадион “Полице” под хипотеку пропале Бобар банке. Као тендер-ефендија, који преко својих послушника већ 13 година руководи ХЕТ-ом,  успио је чак да уништи и некада моћни ХЕТ, претвори га у губиташа који узима кредите како би исплатио плате без доприноса радницима, и пословну годину заврши са рекордних 24,3 милиона марака губитка. Чим је сјео у фотељу директора Електропривреде Републике Српске поднио је захтјев да повећа цијену струје привреди за чак 20%, чиме жели да угуши и оно мало реалног сектора које је некако преживјело погром СНСД-а.

Чим је дошао на чело града Требиња, куповином избора и воље грађана, уцјенама и пријетњама 2016. године, узео је вишемилионски кредит и за двије године потрошио преко 50 милиона марака а да није направио ништа, осим што је сасјекао градски парк. То је права умјетност, јер мало је тако успјешних златних руку, које потроше 50 милиона а не направе ништа вриједно помена, нити привуче неког инвеститора. Не само да Лука није отворио киоск нити довео неког инвеститора који је отворио једно производно радно мјесто у реалном сектору, већ је својим безобзирним шизогеним понашањем,  уцјенама, притисцима и рекетом, успио је да отјера најважнијег инвеститора Родољуба Драшковића, који је зауставио све инвестиције и пројекте. Умјесто да пружи подршку и подстакне реализацију стратешких пројеката, Лука је прво спријечио Драшковића да гради аеродром, потом фабрику у Љубињу и реконструише хотел на Тјентишту, да би сулудим повећањем накнаде за уређења безводног крша за 1,5 милиона марака прелио чашу жучи и зауставио радове у Граду сунца.

Драшковић је до сада инвестирао преко 200 милиона марака у Требиње и запошљава 1 500 радника, и свакако да је величином и значајем инвестиција у индустрију, привреду и туризам заслужио статус стратешког инвеститора. Због тога предлажем да Скупштина града Требиња стави ван снаге Одлуку из 2018. године о промјени зоне и повећањи накнаде за уређење земљишта премјештањем из 6-те у 5-ту градску зону, те компанију “Свислајн” прогласи за стратешког инвеститора и одлободи плаћања градских такси и накнада у Граду сунца док се пројекат не заврши. Обзиром на значај пројекта Града сунца на развој туризма и привреде у Требињу, сматрам да град треба да пружи максималну подршку и уложи средства у инфраструктуру, прије свега путеве и водовод, помогне да се пројекат у цјелости заврши, јер би Требиње из коријена промијенило положај на мапи и туристичку понуду, и великим корацима се приближио Дубровнику.

Када се пројекат заврши, запосли стотине радника и остваре милионски приходи, град ће вратити све уложено а корист ће бити вишеструка. Само лудаци без трунке памети и разума могу отјерати стратешког инвеститора, али очекујем да се грешке исправе, повуку рационални потези и разумним одлукама Скупштине града и скупштинске већине ријеши проблем који је забринуо све Требињце и Херцеговце.

 

Небојша Вукановић