Буђење младих дисидената – студент Сашка Тепавчевић и критика политичког система

Срећан сам и радостан због чињенице да ми пише и јавља се све више младих људи, матураната, бруцоша, студената, дипломаца и дисидената, који шаљу текстове, износе своја мишљења, ставове, критичке мисли. Послије Николине Јелић, младе студенткиње из Гацка која студира у Београду и која ми је послала сјајан текст о намјештању тендера и “хитним” набавкама гатачке Термоелектране, данас објављујем текст њене суграђанке Сашке Тепавчевић, која студира Факултет политичких наука у Бањалуци.

Сашка је написала текст о свијести младих људи у Српској и критици политичког система, који преносим у цјелости, уз позив свим младим људима, који желе да јавно изнесу свој критички став и мишљење о неком проблему, да се слободно јаве и пошаљу текст, видео прилог или колумну на мејл адресу nebojsa.vukanovic79@gmail.com и биће објављен на блогу небојшавукановић.инфо

 

Свијест младих у Српској

 

Каква је свијест младих у друштву гдје „можете бити најбољи студент, али ако нисте у владајућој странци џабе вам“, или гдје „се свашта може издржати, па човјек може без хране, воде и пића и по мјесец и по дана“, гдје електропривреда послује у губицима, ал јe зато „струја јефтинија 113%“, гдје се не гријете  ни „на дрва ни на струју“ него на гласове владајућој партији, (рачуница је јасна а ако не гласате гријање ће бити „заврнуто“), гдје се годинама обећавају и праве аеродроми, ваљда да би се и даље реализовали „тренажни летови“ или евентуално да би младима било лакше да „одлете одавде у неки бољи живот“, гдје имате у једној особи и Бога и реинкарнацију Тита, и политичког и свјетовног и духовног вођу, гдjе поред оца и мајке имате и партијског оца, па научите да му кличете још у пеленама, па вам прва ријеч није ни мама ни тата већ „Додо“, гдје Клинички центар може понудити најскупље и  најквалитетније лијекове, али зато сталке за инфузију проси од других, гдје се подстиче наталитет, али не дај Боже да се направи болница или обезбиједи бољи третман према породиљама, гдје не убија само вирус Корона, већ вирус бахатости, лоповлука, крађе, маминих и татиних синова и кћери, зетова, ташти …Тако даље и тако редом, од једног до другог краја Републике, од Требиња до Новога Града.

О овоме би се сигурно дало написати пар томова квалитетног штива, како не радити за свој народ, ал зато подобро обезбиједити сина, кћерку, остале блиске сроднике, како бити умјетник у кулучењу сопственог народа, како, што би наши стари рекли, узети све „под своју шапу“, а зато не одговарати, јер просто „може им се“, то је њихова држава, њихова власт, њихов мандат… Све њихово…

Замислимо сада једну особу која се роди у таквом систему, расте, одраста, дочека пунољетство, постане члан бирачког тијела…врло брзо види да нешто не иде, нешто не штима, још ако има имало радозналости и бунтовништва у себи (а свака младост је бар помало има) видјеће да негдје друго има боље, да може боље, да зло није природно људско стање. Сада, имају два табора. Један дио младих ће свакако вођен оним што им од дјетињства говоре родитељи „учи и бјежи одавде“, „нема овдје ‘љеба“, „ видиш да је ђаво све понио“, кренути у бољи свијет, преко границе, градити и усавршавати своју младост негдје другдје.

Руку на срце, што би наш народ рекао није им се чудити, „није од ‘шенична колача“. Постоји и онај други дио бунтовника, револуционара, који се не мире са постојећим и који ће се или окренути прошлим генерацијама и рећи како је до овога дошло? Али када виде очеве који су ратовали за земљу, (нажалост, многи и животе дали), а сада су на рубу егзистенције, живе од мизерних борачких додатака, скапавају до преласка на онај свијет, а онда „ПАТРИОТЕ“, трчи брже-боље, посмортална ревизија да се не би, не дао Бог, неко од чланова њихове породице наслиједио борачку пензију (и није чудо, од толиких издатака које држава даје породицама погинулих и  ратним војними инвалидима, врло брзо се може постати мултимилионер!!!).

Када тако постави ствари млади човјек види да живи у окружењу које не пружа ама баш ништа да та млада особа развија свој интелект, развија своја интересовања, улаже у себе, да гдје год да се окрене иза почне нешто ново да ће доћи неко са врха од владајућих, да сваку амбицију младог човјека сасјече у коријену. Да се разумијемо, не свих младих, само оних који мисле својом главом, јер они што не мисле, што слиједе вођу, одавно су обезбјеђени…Млади тако падају у апатију, не виде излаз, не виде могућност да нешто промијене, не препознају друге који би то можда могли промијенити, воде се оном „ма сви су они исти“, „не можеш бити у меду, а меда не лизати“.

Тако се млади завуку у ћошак своје собе размишљајући како ће што прије отићи, побјећи од свега, не бити „дио политике“, „гледати своја посла“. Е управо у томе „ћути и гледај своја посла, шта те брига шта други ради, води рачуна о себи“, закопан је онај потенцијал младости. Млади нису свјесни своје моћи, чини им се да њихово мишљење није битно, да њихов глас ништа неће промијенити…и тако један по један, један по један 73 % њих изрази жељу да након студија (уколико их већ нису започели негдје друго) оде из те исте земље у којој „њихов глас није битан и њихово мишљење није важно“…..

Младима је мука од партијашења  и подјела, и када виде да је то једини начин борбе често су скептични да било шта почну, да било шта покушају. Не жели нико биљег и стеге партије, млади су жељни живота, слободе и оних основних људских права и вриједности…

У младости је велика снага, велика моћ, велики потенцијал, у младости је ЖИВОТ. Зашто неко други да нам  кроји будућност и судбину? Зашто да живимо по туђим правилима? Да не преувеличавамо, не треба бити апсолутни бунтовник против ама баш свега, али зашто бити слуга свему и покоравати се свакоме? Како један човјек може бити паметнији од милион и кусур? (ада Бог да нас толико има). Да се разумијемо- види се ко све ово ради! Свако јутро када устанемо, видимо гдје живимо и како живимо, нисмо слијепи, ако нам неко сада када нам је 20-30 година треба стављати ствари у главу и ријечи које ћемо говорити онда боље да нас нема, а од тога нисмо далеко. Једино рјешење је да се младост дигне, да младост устане, да се пробуди из апатије, да буде рушитељ ове накарадне стварности у којој живимо. Битан је сваки наш глас, битно је мишљење свакога од нас, ова земља сутра остаје нама… Ми, омладинци 21. вијека нисмо били рођени када се родила Република Српска, али хајдемо да не будемо свједоци њеног препорода већ свједоци њеног новог рођења, рођења бољег живота.

 

Сашка Тепавчевић