Вучићеве јасне поруке

Читајући између редова, јасно се већ сада могу видјети сигнали и поруке предсједника Србије Александра Вучића. Прекинувши Додика на конференцији за новинаре и његово лапрдање о мирном раздруживању, јасно је и јавно дао до знања да се не слаже са његовим иступима, петпарачком, шибицарском и хазардерском политиком, али и ко је главни и чија је ријеч посљедња. Оваквом јавном шамарчином распршио се и немушти покушај Додика да спином о мирном раздруживању три народа у БиХ скрене пажњу јавности са кредита од 700 милиона марака и банкрота у који вртоглаво срљамо. Вучић је и данас још једном јасно поновио да поштује Дејтон и да нема никаквих промјена без консензуса и сагласности три народа, тако смирио страсти које су разбуктали европски лицемјери који би поново са нама да се поигравају као са шаховским фигурама.

Друга порука коју је Вучић послао је да се он, без обзира на неслагања и међусобни анимозитет, неће тек тако лако одрећи и пустити низ воду Додика. Два пута су се Додик и Вучић састали у посљедња три дана, прво на новој садаки и донацији вакцина, а други пут на војној вјежби, а јуче су се на нижем нивоу сусреле Жељка Цвијановић и Ана Брнабић. Са друге стране, Вучић се годинама није сликао са неким опозиционим политичарем из Републике Српске. Сигурно је да се ништа суштински неће промијенити до априла наредне године и предсједничких избора и узалудна су надања из опозиције да ће Вучић нешто помоћи. Поједини састанци далеко од очију јавности са појединим опозиционим политичарима уз Српске имају за циљ прије свега да Вучић пошаље поруку Додику и боље га дисциплинује, те рачуна да ће и даље имати снажан утицај ако се промијени власт и структура у Српској, и да се не догоди нови случај Кривокапић из Црне Горе, на кога нема никакав утицај.

На крају, јасно је да Вучић настоји да што више релаксира и побољша односе, спусти тензије између Срба и Бошњака, доведе до неке врсте историјског споразума, можда и неформалног, отварања новог поглавља у односима, што је одлична ствар за цијели Балкан и регион. Проблем је што, нажалост, нема партнера и саговорника у лидерима Српске и Босне и Херцеговине, јер Додик и Бакир нису достојни тренутка ни мјеста на коме се налазе.  Довољно је погледати наступе Расима Љајића, Муамера Зукорлића и других вођа Бошњака у Србији и склопити јасан мозаик какав је крајњи циљ.

Мора се учити на грешкама из прошлости, радити на помирењу два народа, браће која су подијељена вјером, ићи трагом помирења и суживота којим су ходили наши великани и преци попут Ива Андрића, Османа Џикића, Мустафе Голубића, Меше Селимовића, Мустафе Мулалића, Иса Калача и других, јер би то сигурно био кључ историјског заокрета и нових мирнијих вјетрова који би Балкан умјесто бурета барута претворили у мјесто мира, толеранције, праштања и суживота, живота достојног човјека 21-ог вијека. То је свима потребно као хљеб насушни и ко то успије да постигне постаће највећи патриота ових простора.

 

Небојша Вукановић