Олује и изазови некад и сад

По ко зна који пут челни људи Србије и Републике Српске су након састанка поновили да неће дозволити да се понови “Олуја” и масовно страдање нашег народа, али прогнани Крајишници немају пуно користи од великих прича. Обишао сам све просторе бивше Републике Српске Крајине, од Сјеверне Далмације и Лике до Баније и Западне Славоније, и у разговорима са малобројним српским повратницима, углавном старцима, схватио сам у каквом су тешком положају јер су де факто грађани другог реда. Ми Срби као народ смо се жестоко огријешили о нашу многострадалну браћу, и да није било издаје из Београда и тговине Крајишницима 1995. године, Крајина никада не би пала. Издаја Крајине је по мени највећа мрља и грешка Слободана Милошевића, који је очито наивно сматрао да ће продајом РСК ријешити остале проблеме. Уклањање мудрог, угледног, искусног и веома образованог нашег вође Јована Рашковића, који се залагао за мирно рјешење конфликта и широку аутономију за Србе у Хрватској, довођење послушника Београда, необразованих и неспособних марионета, био је почетак краја и кључна ствар за трагедију наше напаћене браће.     

Рашковић је водио реалну, одговорну и мудру националну политику пружајући гандијевски отпор Туђману, али нажалост Срби нису у том тренутку схватили колико нам је у тешким временима био потребан један такав мудар вођа, коме смо нажалост сломили кичму и уклонили га из Крајине, и колико је био далековид када је пред смрт, у љето 1992. године, Јован предвидио трагичну судбину својих сународника ако одустану од његове мудре политике. Крајишници су издани 1995. али и много пута послије тога када су тумарали од Косова до Канаде, од немила до недрага, тражећи уточиште. Бивша, тзв. “демократска” власт у Србији Крајишницима је забила нож у леђа када је омогућила улазак Хрватске у Европску Унију а да никада није постављен услов и питање повратка имовине прогнаних Срба, побољшање њиховог тешког положаја. Више од двије деценије су прошле од “Бљеска” и “Олује”, а Србија и Република Српска нису учиниле много, а могле су, да помогну повратак Срба у Бенковац, Обровац, Книн, Срб, Двор, Глину, Петрињу.. Велика је неправда је учињена према нашој многострадалој браћи, и сматрам да би умјесто великих прича, у тишини требало прећи на дјела, тражити од Хрватске да не хапси и не прогони недужне Србе, и помоћи материјално да се обнове пуста имања и живот на простору који је ријетко насељен као Монголија или Сахара.                                                                                              

Србија нажалост није помогла одбрану Крајине када је то било потребно, иако је на то била обавезна по Венсовом плану потписаном у Сарајеву 2.1.1992. године, и сматрам да је сувишно сада, 23 године након рата, помињати некакве олује, одбрану и сукобе, јер су сада потпуно нова искушења пред нашим народом. Срби се сада не прогоне пушкама, већ сиромаштвом, неправдом, незапосленошћу и недостаком билокакве перспективе. Од Дејтона до данас Републику Српску је напустило скоро 400 000 Срба, много више него у вријеме рата и сукоба, а разлози су свима добро познати. Најважнија битка која се тренутно бије је изградња праведне правне државе, јачање институција и економије, отварање радних мјеста и повећање животног стандарда, како би се зауставило масовно исељавање народа.

Од великих ријечи и обећања народ нема пуно користи, и Републику Српску неће урушити неки страни обавјештајци, Сороши и измишљени спољни и унутрашњи непријатељи, којима режимски медији плаше народ и пуне му главу сваки дан, већ они који су опљачкали државу и фабрике, изнијели стотине милиона и милијарде долара у иностранство и од нас направили највећу сиротињу Европе, разорили институције како не би одговарали за своја злодјела. Наш најважнији национални задатак тренутно је да вратимо народу отето, умјесто партијске успоставимо правну државу у којој ће сви бити једнаки пред законом, користимо наше богате ресурсе за развој и запошљавање, поправимо образовање и успоставимо позитивну селекцију у којој ће најодговорније послове радити најобразованији и најспособнији умјесто најпослушнијих. Требају нам мудре, поштене и одговорне вође и политичари, којима ће општи а не лични и партијски интереси бити на првом мјесту, и који ће бити спремни на жртву и одрицања, сукоб са накарадним систем и отуђеним моћницима  како би направили преокрет. Када будемо имали богате и задовољене Србе, који ће поред материјалног бити и морално препорођени, уређену и снажну Српску, онда неће бити зиме и великих искушења јер ако је народ срећан и задовољан, а не исцрпљен, сиромашан, уцјењен и држан у сталном страху, за судбину државе не треба бити много забринут.

Небојша Вукановић