Вриједни Љубињци

Свака парцела и дио Љубињског поља је брижљиво обрађен, и иако повремено имају проблема са наводњавањем, Љубињци се труде да узору и посију сваку њиву. Љубиње нема ХЕТ, Електропривреду и Термоелектрану, и хљеба нема без мотике и тешког рада. Често путујем Херцеговином, и гледајући ратаре на њивама и обрађено поље стиче се утисак да су Љубињци највреднији Херцеговци.

Своје пољопривредне производе, воће, поврће, мед и дуван, мјештани чедто продају у импровизованим тезгама које су постављене уз пут према Требињу и Стоцу. Има их бар двадесетак, и оне само показују колико се Љубињци труде и вриједно раде како би опстали на кршевитом и сувом поднебљу. Љубиње нема ријеку и сталан ток, и то је одувијек био један од лимитирајућих фактора који је спутавао развој и ширење мјеста.

Прије више од 100 година, Љубиње је имало 20 000 становника, са дијелом Поповог поља до Завале који је тада припадао Срезу Љубиње, а данас је остало нешто више од 3 000 људи.

Маћехински однос власти и Владе из Бањалуке, која протеклих 20 година није уложила ништа, отворила неки погон или предузела неку мјеру како би задржала становништво неразвијене и мале општине, само је убрзао процес исељавања и масовног одласка младих. Пропала саобраћајница према Мостару и Требињу, која је узрок изолације јер многи путници избјегавају да возе ужасним путевима, само је огледало маћехинског односа бахатих и неодговорних моћника.

Није лако остати и опстати на тврдој земљи и љутом кршу, који је  еуништен уубројним пожарима, али  марљиви Љубињци се труде да искористе све скромне могућности, боре се са сушом, градом, временским непогодама и народним годинама, и тако пркосећи отуђеним моћницима опстану на својим огњиштима чекајући боља времена и одговорну власт која ће помагати неразвијене и сиромашне, умјесто што их пљачка, пунећи своје, али и џепове својих  тајкунима и лопова.

 

Небојша Вукановић